Zakoni i drugi propisi koji uređuju ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom

Zakonom je zabranjena diskriminacija po osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama.

Osim Ustavom, opšta zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom propisana je Zakonom o zabrani diskriminacije. U članu 17. st. 2. Zakona stoji da svako ima pravo na jednak pristup objektima u javnoj upotrebi (objekti u kojima se nalaze sedišta organa javne vlasti, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma, objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, za zaštitu od elementarnih nepogoda i sl.), kao i javnim površinama (parkovi, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i sl.), u skladu sa zakonom. Prema članu 26. ovog zakona diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu poštovanja jednakih prava i sloboda osoba sa invaliditetom u političkom, ekonomskom, kulturnom i drugom aspektu javnog, profesionalnog, privatnog i porodičnog života (čl.26).

Ipak, sa stanovišta osoba sa invaliditetom, prekretnicu u srpskom zakonodavstvu predstavlja usvajanje: Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom 2006. godine.

Članom 13. ovog Zakona zabranjena je diskriminacija po osnovu invalidnosti u pogledu dostupnosti usluga i pristupa objektima u javnoj upotrebi i javnim površinama. Na istom mestu, zakon precizira pojmove usluga, objekata u javnoj upotrebi i javnih površina. Pod uslugom, zakon podrazumeva svaku uslugu koju, uz naknadu ili bez nje, pravno ili fizičko lice pruža u okviru svoje delatnosti, odnosno trajnog zanimanja. Objekti u javnoj upotrebi su, u smislu zakona, objekti u oblasti obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, turizma ili objekti koji se koriste za zaštitu životne sredine, zaštitu od elementarnih nepogoda i slično. Javnim površinama smatraju se: parkovi, zelene površine, trgovi, ulice, pešački prelazi i druge javne saobraćajnice i slično. Dakle, i ovom odredbom je potvrđeno da je uskraćivanje pristupačnosti osobama sa invaliditetom diskriminatorni akt.

Dalje, u istom članu Zakon naglašava da diskriminacija na osnovu invaliditeta u pogledu dostupnosti usluga naročito obuhvata:

odbijanje pružanja usluga osobi sa invaliditetom, osim ako bi pružanje usluge ugrozilo život ili zdravlje osobe sa invaliditetom ili drugog lica;

pružanje usluge osobi sa invaliditetom pod drugačijim i nepovoljnijim uslovima od onih pod kojima se usluga pruža drugim korisnicima, osim ako bi pružanje usluge pod redovnim uslovima ugrozilo život ili zdravlje osobe sa invaliditetom ili drugog lica;

odbijanje da se izvrši tehnička adaptacija objekta neophodna da bi se usluga pružila korisniku sa invaliditetom.

Za odbijanje pružanja usluga osobi sa invaliditetom, kao i za pružanje usluga pod nepovoljnijim uslovima, članom 47. propisane su novčane kazne kako za fizičko, tako i za pravno lice, kao i za odgovorno lice u pravnom licu.

Članom 16. Zakon predviđa se da su vlasnik objekta u javnoj upotrebi, kao i javno preduzeće nadležno za održavanje javnih površina (ali i drugo lice na koje je preneto pravo korišćenja, osim ako je sa vlasnikom, odnosno nadležnim organom ugovorilo drugačije), dužni da obezbede pristup objektu u javnoj upotrebi, odnosno javnoj površini svim osobama sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i stepen njihove invalidnosti. To je predviđeno kao uslov za izdavanje upotrebne dozvole za objekte u javnoj upotrebi. U cilju zadovoljavanja tih uslova vlasnik objekta u javnoj upotrebi je dužan da izvrši adaptaciju objekta. Stoga, nepristupačnim javnim površinama i objektima u javnoj upotrebi nadležni organi ne bi smeli da daju upotrebnu dozvolu.

Diskriminacija po osnovu invaliditeta u prevozu u svim granama saobraćaja zabranjena je članom 27. Zakona, kojim se precizira da se pod time podrazumeva:

odbijanje da se preveze putnik sa invaliditetom;

odbijanje posade prevoznog sredstva da pruži fizičku pomoć putniku sa invaliditetom ako bez takve pomoći putnik ne može da koristi prevozničku uslugu i ako se pružanjem pomoći ne ugrožava bezbednost saobraćaja;

utvrđivanje nepovoljnijih uslova prevoza za putnike sa invaliditetom, naročito uslova plaćanja, osim u meri u kojoj su ti uslovi opravdani tehničkim zahtevima ili neophodnim povećanim troškovima prevoza putnika sa invaliditetom.

Novčane kazne za odbijanje prevoznika da preveze putnika sa invaliditetom, propisane su kako za vozno osoblje, tako i za pravno lice, odgovorno lice u pravnom licu i za preduzetnika. Nije jasno zašto sankcije nisu predviđene i za druge dve tačke.

Naprotiv, organizovanje prevoza putnika sa invaliditetom prevoznim sredstvima prilagođenim potrebama tih putnika i uz povlastice za prevoz tih putnika, ne smatra se diskriminacijom. (član 28.)

Poverenik za zaštitu ravnopravnosti je doneo preporuku mera Gradskom saobraćajnom preduzeću „Beograd“ i Sekretarijatu za saobraćaj za omogućavanje korišćenja javnog gradskog prevoza osobama sa invaliditetom. U Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2013. godinu se kaže da je preporuka mera doneta u postupku koji je vođen na osnovu saznanja da u GSP „Beograd“ postoji određeni broj vozila koja su prilagođena za ulazak osoba sa invaliditetom, ali i pored toga ovim osobama nije omogućeno da ih koriste. GSP „Beograd“ data je preporuka da bez odlaganja preduzme sve potrebne mere kako bi osobama sa invaliditetom bilo omogućeno da na svim stajalištima gradskog prevoza koriste prilagođena vozila ovog javnog preduzeća, uključujući i ona vozila koja na srednjem ulazu imaju „mehaničku“ rampu. Direkciji za javni prevoz Sekretarijata za saobraćaj preporučeno je da izvrši bezbednosne provere i adaptacije stajališta javnog gradskog prevoza, koje su potrebne da bi osobe sa invaliditetom što lakše i bezbednije mogle da koriste sve usluge javnog gradskog prevoza. Ova preporuka nije sprovedena. GSP „Beograd“ i Sekretarijat za saobraćaj obavestili su Poverenika da najpre moraju da se steknu određeni uslovi da bi mogli da postupe po preporuci – nabavka novih autobusa sa automatskim rampama, prilagođavanje i obeležavanje staničnih mesta.

Jedinice lokalne samouprave dužne su da preduzmu mere s ciljem da se fizička sredina, zgrade, javne površine i prevoz učine pristupačnim osobama sa invaliditetom (član 33. Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom)kao i da podstiču osnivanje službi podrške za osobe sa invaliditetom, radi povećavanja nivoa samostalnosti osoba sa invaliditetom u svakodnevnom životu i radi ostvarivanja njihovih prava (čl.32). Svi organi državne uprave, teritorijalne autonomije i lokalne samouprave dužni su da preduzimaju aktivnosti u cilju stvaranja jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom i da u tim aktivnostima obezbede učešće osoba sa invaliditetom i njihovih udruženja (član 38.)

Odredbe donete u cilju stvaranja jednakih mogućnosti za osobe sa invaliditetom sadrži i Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom.

Sa aspekta pristupačnosti, značajne su odredbe članova 23. i 31. koje predviđaju mogućnost zapošljavanja osoba sa invaliditetom uz prilagođavanje poslova i radnog mesta uz pravo poslodavca na refundaciju primerenih troškova prilagođavanja radnog mesta za zapošljavanje tih lica. Pod prilagođavanjem poslova podrazumeva se prilagođavanje radnog procesa i radnih zadataka, dok se pod prilagođavanjem radnog mesta podrazumeva tehničko i tehnološko opremanje radnog mesta, sredstava za rad, prostora i opreme – u skladu sa mogućnostima i potrebama osobe sa invaliditetom. Prilagođavanjem se može obezbediti i stručna pomoć, kao podrška osobi sa invaliditetom kod uvođenja u posao ili na radnom mestu, kroz savetovanje, osposobljavanje, usluge asistencije i podršku na radnom mestu, praćenje pri radu, razvoj ličnih metoda rada i ocenjivanje efikasnosti.

Za Udruženje za reviziju pristupačnosti sastavili Slobodan Milošević i Zoran Rahman, advokat

Zakoni i drugi propisi koji uređuju ostvarivanje prava osoba sa invaliditetom

Leave a Reply

Your email address will not be published.